Kako prolaze godine, aspekat vremena postaje sve bitniji. Da li sam postao pametniji, mudriji, teško je reći. Prethodne godine su me učile kroz odluke koje sam donosio, kroz momente kada sam se pitao šta da radim, pa pogledom bespomoćno tražio nekog pored sebe da mi potvrdi nešto. Samo vam treba potvrda, klim glave, bilo šta…
Iskustvo je sve sine, penzionisani moler mi je to uvek govorio. Prešao sam hiljadu zidova i opet naiđe neki koji mi pravi probleme, promenim valjak, zahvat, materijal i na kraju zid izgleda kao i svaki drugi.
Lepota sa iskustvom je da ga je nikad dosta i baš tako spontanim razgovorom u parkiću sam dobacio mom komšiji i drugaru Ivanu da bi bilo super da me povede kao radnika na Hilandar i Svetu Goru. Da ovaj nesposobni master studija sa Fakulteta organizacionih nauka nauči da iskopa biljku, potkreše palmu i oreže biljku, baš kako treba. Da se spoji sa prirodom i sa tim ašovom, od koga ga je otac uvek skrivao. Kao da sam stvoren za fakultet a ne za osnovne ljudske operacije.
I poziv se desi. Moju zezanciju Ivan je ozbiljno shvatio i ja sam se već posle dve nedelje našao u automobilu na putu za mesto Jerisos, našu prvu stanicu, Metoh Kakovo.
Fakultetska diploma i znanje marketinga vam ne pomažu mnogo kada su ispred vas Stihl rukavice, makaze različitih veličina i merdevine, ali rečitost uvek pomaže. Momenat da budem iskren i da se jednostavno predam publici bez trunke srama da nešto ne znam i da sam bambus, nekako uvek razoruža ljude, a onda je na meni koliko ću se pokloniti publici i upiti znanje koje dolazi sa druge strane. Poniznost mi je jača strana.
Metoh Kakovo i okoliš na prvu loptu vam kažu da ovde ljudi vode apsolutno računa o svakom detalju, a najviše se vodi računa o biljkama i generalno prirodnom okruženju. Ceo okoliš upotpunjuje veštačko jezero koje doprinosi celom ugođaju. Ovde sam video i najveći ikada izmeren limun.
Moram da priznam da me priroda uvek razoruža i onda tako bez štita ulazim u odnose sa ljudima koji ovde apsolutno nemaju trunku sujete, zavisti i kompleksa. Jedna lagana cipura, ratluk, par prijatnih reči i već se osećate da ste kod kuće. Mada meni malo treba
Služba je bila svaki dan u 19h i nekako je uvek dobrodošla nakon napornog dana i rada u različitim delovima imanja gde se nalazi Metoh Kakovo. Dan kao da se ranije završavao, bez dileme da li još nešto treba uraditi i još ranije je počinjao sa mišlju da opet toliko toga mora da se uradi. Čovek valjda voli mirno more a opet se raduje prvom manjem talasu.
Telefon gotovo uopšte nisam pipao, prvo putovanje gde ni laptop nisam poneo, niti ga otvorio i zaista je prijalo. Rad oslobađa ljudi, fizički rad. Navučen na algoritam nekako sam uspeo da se navučem na mir i jednostavne priče. Čak i kada bi neko krenuo neku ozbiljniju i komplikovaniju priću, zaustavljali bi ga, nije bilo ni vreme, ni mesto. Mada, čovek se nekad pita, da li uopšte ima vremena za komplikovane stvari.
Internet je radio jedino onda kada nismo bili baš sigurni da je orezivanje palmi pošlo po planu.
Posle par dana, došao je trenutak da krenemo na Hilandar. Prvo, u mesto Uranopolis po naše vize i potom trajektom do Svete gore. Potom kao u Ko To Tamo peva, tamićem do Hilandara jer na ovom svetom mestu bez 4×4 i dobrog tamića, ste praktično izgubljeni.
Dobro naplašen sa 30 proteinskih barova, smo pronašli naše mesto za spavanje u konaku, zapravu u sobi Petra I Karađorđevića. Drugar Ivan zna baš da napravi pritisak, moramo izaći na taj teren i pokidati, drugim rečima, za 2.5 dana moramo orezati, i poseći šta treba ali tako da sve ostane čisto.
Za početak, na dolazak dobijate nešto nalik kao raspored časova. Pošto je bilo vreme velikog posta, jutarnje službe su počinjale ranije i trajale su duže. Već od 4h pa gotovo do 8h su znale da traju službe, gde odmah nakon toga se odlazi na zasluženi obrok. Tada skapirate zašto su bile dobre one vežbe stajanja na autobuskim stanicama kada smo 52-iku čekali i po nekoliko sati.
Suštinki, bitno je da razumete i naučite jednostavna pravila. Sve ono što su vam majke pričale, da se ćuti dok se jede, ovde je primenjivo. Nakon prve službe, ušli smo u trpezariju i na prvi gong smo krenuli da jedemo, ali smo pre toga uredno odslušali molitvu. Koliko je ovo mesto bitno, govori podatak da jedino ovde i u okviru crkve nije dozvoljeno slikanje. Drago mi je da je tako, jer se oseća taj vremenski momentum, vreme teče ali se ništa ne menja.
Drugi gong je ono što sam čekao, a to je bio trenutak da se proba gusto i crveno vino. Osećate se nekako produhovljeno kada iz metalnog bokala sipate u istu metalnu čašu, vino za koje svi pričaju da je sa druge planete. I tako i bi, Željko je bio negde drugde i osećaj je bio fantastičan. Apsolutni ceo ambijent, ljudi oko vas, svetla, ništa slično nisam osetio. Drugi dan je bilo daleko lakši, jel sam savladao sva pravila, dok sam prvog dana bio malo nervozniji, kako ne bih ispao glup i nekulturan u društvu.
Kum mi reće da je priroda kao u GoT (Game of Thrones) i nije mnogo pogrešio. Sve oko Hilandara je čista i netaknuta priroda, sa po nekim postrojenjem koje opet naravno pravi prirodne proizvode, kao što su sjajno maslinovo ulje i najbolji Cabernet Frank koji sam probao u životu. Inače drugar Lazar kaže da ovu sortu čistaka retko možete naći.
Apsolutno je obavezno da putem od Hilandara krenete ka moru. Prelepa priroda i puno bitnih stvari, koji su deo naše istorije koju tendeciozno zaboravljamo. Maslina Cara Dušana stara preko 700 godina, palme zasađene za sam čin kada se neko zamonaši, su sve elementi koji vam govore da svaki deo Svete Gore ima neko značenje i deo istorije utkan tako da sve to ne izgleda pretenciozno.
Opet najveći utisak su mi monasi, posebno iguman Metodije. Znate kada vas neko razoruža pričom a ne kaže mnogo i to sve uradim umerenim tonom i rečima, onda je zaključak lak. Prosto na ovom mestu je sve sporije i rekao bih lakše. Uhvatih sebe da i poprilično brzi Željko kada se jede hrana, je jeo dosta sporije, više sam uživao, jer vas okolina jednostavno tako vozi da ni u jednom trenutku nije potrebno žuriti, nervirati se, jer vreme radi za vas. A radi sporije, to je definitivno. Shvatite da smo mi ti koji to vreme ubrzavamo i činimo ga takvim, da jednostavno nikad nemamo vremena ni za šta.
Jedan od zaključaka da na tako velikom prostranstvu a opet tako malom, 30 ak ljudi mora savršeno da funkcioniše kako bi sve funkcionisalo. Svaki monah u manastiru ima svoju ulogu i apsolutno se nikom ne meša u posao. Jedna prava lekcija iz menadžmenta.
Dan kreće da se završava već oko 17h, monasi se povlaće polako u manastir, jer za njih dan počinje ranije nego za većinu ljudi i ovde pokušavate da se maksimalno prilagodite.
Ono što je bitno da istaknem, da odavno neko putovanje nije ostavilo traga na meni a opet da se samo mesto nije nametalo. Dobrih 2 nedelje sam bio gotovo u istom ritmu, kada sam se vratio u Beograd. Mislim da sam bio čak čudan i mojima, jer sam bio lagan baš za sve i nekako usporeniji. Naravno okolina ovde vam ne omogućava da ostanete u takvom stanju duže vreme. Rekao sam sebi, da ću sa vremena na vreme otići na Hilandar, kako bi se vraćao na fabrička podešavanja. Izgleda ono da resetuješ računar i rešiš sve probleme, radi možda i na ljudima.
Znam da ovo nije klasičan putopis nekoga ko je bio na Hilandaru, ali to i nije bila namera. Svojim rečima sam opisao putovanje i žao mi je što ovaj tekst nisam napisao odmah u Martu, kada sam se vratio ili još bolje pisao ga dok sam bio tamo. Verujem da bi tekst bio sadržajniji i sa još više detalja.
Do sledećeg puta i sledećeg reseta…