Prvi put ove godine, tata i mama nisu iscrtali stakla na stanu pred Novu godinu. Prvi put za ovih mojih 6 godina. Ne mogu da im kažem puno, niti želim da ih previše kudim ali se pitam da li sam ja to ostarila i da li oni misle da sam ja prerasla to.
Možda ja nisam htela tu Elzu na prozoru, možda sam htela nešto drugo, nešto zrelije. Na to zrelije ne moram puno da čekam, već u Septembru krećem u školu. Uplašila sam se na trenutak da ni jelke neće biti, da neće biti tog kao Deda Mraza koji nam svake godine uredno donosi poklone a mama revnosno pokloni tati par ćuški jer pred nama kaže da su oni kupili poklone. Baš taj trenutak me najviše zbunjuje. Odličan trenutak da probam da objasnim vama starijima.
Sa jedne strane priča o Deda Mrazu se održava i u nju treba da verujemo, jer mi smo i dalje deca, treba da verujemo u te neke stvari. Sa druge strane oštro i vidno primetno nadiru priče o školi, časovima, obavezama, čitanju, slovima i to još i pisanim, kao da štampana sam već savladala. Stariji bi rekli, u procepu sam.
Očekivanja velika, a ja realno još ni iznad tanjira ne jedem. Najblaže rečeno sam zbunjena i zato očekujem razumevanje, za nas male, male ljude za koje svi pričaju da smo gori od onih prethodnih a da ni smo ni do kolena onima pre onih. Čitaoče teško ti je da čitaš, veruj mi i meni je.
Da, ja još i da čitam ne znam, ali znam da čitam između redova i znam da postavljam uvek jasna i direktna pitanja. Znate kako to znam, tata se uspravi kao strela kada ga pitam neko takvo pitanje. Valjda nije navikao to, valjda vi stariji komunicirate sofisticiranije, baka bi rekla lažete ali ostavljam vama da prosudite, ipak vi u ovoj priči ste stariji i znate više, mnogo više od nas.
Mi smo još jedna generacija koja je lošija od one prethodne, ili ipak nije.